Kultura čajnih ceremonija

Put čaja napravio je mnoge promene u tradicijama pojedinih naroda. Ovaj napitak danas se spravlja na različite načine, a u nekim kulturama samo njegovo ispijanje poprimilo je oblik ceremonije.

Kinezi spremaju čaj s toplom (nikako vrućom!) vodom; Mongoli u njega dodaju so, razne mirođije i maslac; ruski čaj pije se s kriškom limuna a sprema se s vodom iz posebnih čajnika – samovara; južnoamerički mate pije se tokom celog dana, pa se neretko na ulicama Argentine mogu sresti ljudi s tikvicom i cevčicom u rukama kako ispijaju ovaj napitak. Turci imaju svoje vrste čaja, među kojima su najomiljeniji onaj od jabuke i crni turski, koji se poslužuje sa šećerom. U Indiji je, osim mnogih biljnih kombinacija, popularna i mešavina crnog čaja i raznih začina koja se pije s mlekom. Tunis, Alžir i Maroko poznati su po napitku od paprene marokanske nane, koji se najčešće spravlja od svežih listova ove biljke sa dosta šećera, pije se mlak i pravo je osveženje u vrućim predelima Sahare.
Ipak, najpoznatije su dve čajne ceremonije – japanska, koja se razvijala vekovima, i engleska, mnogo mlađa tradicija ispijanja čaja u pet popodne.

Japan
Japansku ceremoniju čaja utemeljio je budistički monah Yeisei, poznat i kao „otac čaja“. Ceremonija cha-no-yu („topla voda za čaj“), bazirana na zen budizmu, stara je gotovo 500 godina. U Japanu postoji poslovica „chazen ichimi“, što znači „zen i čaj su jedno“. Kompleksnu umetničku formu pripremanja ovog napitka opisao je irsko-grčki novinar Lafcadi Hern, koji je u svoje vreme bio jedan od retkih stranaca u Japanu, objavivši sledeće: „Ceremonija pripravljanja i serviranja čaja iziskuje godine vežbe i prakse, i mora se izvesti najuljudnije, najgracioznije, najšarmantnije, najsavršenije u svakom detalju.“
Čaj se uglavnom ispijao u posebnim čajnim kućicama koje su svojim izgledom podsećale na šumske kolibe. Prvobitno je ceremonija bila rezervisana samo za bogatije, dok je nisu prihvatili svi društveni staleži. Viši slojevi društva u početku su pili najbolji čaj iz pokrajine Šizuoka, nazvan carskim jer ga siromašniji, zbog visoke cene, nisu mogli priuštiti. U japanskoj ceremoniji pripreme čaja velika pažnja poklanja se čajnicima, čašama i čajnom priboru.
Gejše su razvile poseban način služenja čaja, a svoj doprinos dali su i samuraji, ratnici čvrste vojne discipline, odredivši kruta pravila kojih se u Japanu i danas drže. Za njih je ispijanje čaja bilo jedino slobodno vreme za opuštanje, pa je iz tog razloga ceo postupak bio vrlo spor i sve se odvijalo u potpunoj tišini. Uz jednostavan pribor, jedini ukras bila je tek procvetala grančica drveta. Kako je izjavio veliki majstor japanske čajne ceremonije Kakuzo Okakura – čitav doživljaj mora da ostavi utisak istančanog siromaštva.
Danas se u Japanu najviše pažnje posvećuje pripremi zelenog čaja, a spravljaju ga podjednako i muškarci i žene. Razlika je samo u tome što muškarac prvo svilenom ljubičastom tkaninom obriše ceo pribor, dok kod žena ta krpa mora biti crvene boje. Potom se čaj u obliku praha stavi u činiju (chawan), dolije se vruća voda i promeša se tučkom kako bi se na površini stvorila pena. Nakon toga, napitak je spreman za ispijanje. Domaćin se nakloni gostima i prvo ih ponudi tradicionalnim slatkim kolačićima od graška, a potom gorkim čajem. Dok gosti smireno ispijaju napitak, domaćin opere pribor i obriše ga lanenom tkaninom. Na odlasku se nakloni gostima u znak zahvalnosti i isprati ih iz prostorije. Ceremonija se smatra uspešnom onda kada domaćin uspe da zadrži pažnju svih gostiju tokom celog njenog trajanja.

Evropa
Pretpostavlja se da je preko arapskih trgovaca i Evropa već u 13. ili 14. veku imala prve kontakte s kineskim čajem, ali do danas nisu sačuvani valjani pisani tragovi o tome. Međutim, zna se da je 1610. u tovaru broda jedne istočnoindijske kompanije uvezen zeleni čaj poreklom iz Japana. Iz Amsterdama, čaj je donošen u Englesku i Francusku. Potražnja je brzo rasla, tako da je već 30 godina kasnije bio ustanovljen redovni transport ove biljke na naš kontinent. Osim morskim putem, čaj je počeo da stiže i onim kopnenim – takozvanim putem svile karavani su ga dopremali do Indije, a zatim dalje preko Rusije u Evropu. Ovaj čaj bio je više cenjen jer je imao bolju zaštitu od vlage tokom transporta, koja je na tadašnjim trgovačkim brodovima predstavljala problem.
Na početku 17. veka Englezi su obožavali ispijanje čaja. U početku su samo plemići i drugi imućni građani mogli sebi priuštiti ovaj napitak, no, uprkos visokoj ceni, on je postajao sve popularniji. Nakon svađe sa kineskim liferantima koji su kao monopolisti stalno dizali cene, od 1880. godine Englezi su počeli da uzgajaju čaj u svojim bivšim kolonijama Indiji i na Cejlonu, današnjoj Šri Lanki. Do tada, u Evropu je stizao uglavnom samo zeleni kineski čaj. Englezi su listove ubrane u svojim kolonijama puštali da izvesno vreme fermentišu te je tako dobijan takozvani crni čaj, koji je više odgovarao ukusu Evropljana.
Englesku tradiciju ispijanja čaja u pet sati posle podne uvela je Ana, vojvotkinja od Bedforda. Ona je organizovala čajanke na kojima su se služili prvo sendviči, nakon čega su na red dolazili kolačići i čaj. Sredinom 19. veka kasni poslepodnevni ili ranovečernji čaj pretvorio se u izdašni obrok. Domaćini bi se bukvalno takmičili u količini i izboru jela pokazujući tako svoje imovinsko stanje. Japanci i Kinezi ovakvu ceremoniju ispijanja čaja smatraju svetogrđem, kako zbog velike količine servirane hrane tako i zbog dodavanja šećera i mleka u popularni topli napitak.

Foto: Thinkstock
 

JOŠ SAVETA NAĆI ĆETE U NOVOM BROJU MAGAZINA BRAVACASA!

PRTATITE NAS I NA FACEBOOKU: casadesign.rs