Venecija u srcu i duši našeg slikara

Umetnik koji poseduje bogatu biblioteku moderne i antičke umetnosti, slikarsku tehniku i crtanje Mihajlo Ðuriček usavršio je na studijskim putovanjima po Veneciji, Rimu i južnoj Italiji. 

Kada se zakorači u porodični dom slikara Mihajla Ðuričeka, prvo što privlači pažnju jesu desetine slika okačenih na zidove u trpezariji, dnevnoj sobi, hodniku… Svaka od njih priča je za sebe.

Bilo da su rađene u ulju na platnu ili kao crteži, odišu živim bojama, realnim prikazom slikareve vizije koji je, umesto fotoaparatom, četkicom verno dočarao trenutke zarobljene u vremenu.

“Smatram da je slikarski talenat važniji od slikanja koje se uči u školi.
Tamo mogu da vas nauče kako da crtate linije, kombinujete boje, ali to tek u kombinaciji sa urođenim darom daje vrhunskog slikara”, kaže Mihajlo.

U početku je za crtanje koristio olovku. O tome svedoče njegove slike: “Jadnik”, “Majka i dete”, “Prerija”, “Uteha”, “Španjolka”, “Volovi sa kočijom”, “Igračica”, “Vodonoša”, “Vinopija”, “Potok”, “Zamišljeni starac”, “Pastir”, “Stari ribar” i druge.

Ovaj umetnik poseduje bogatu biblioteku moderne i antičke umetnosti kojom se snabdeo, a slikarsku tehniku i crtanje Mihajlo Ðuriček usavršio je na studijskim putovanjima po Veneciji, Rimu i južnoj Italiji.

Upravo njegove slike posvećene gradu na vodi – “Kanal u Veneciji”, “Most uzdaha”, “Kanal tišine”, “Ostrvo svetog Ðorđa” – odišu posebnom harizmom. “Moja majka živi u Rimu tako da mi nije bilo teško da odem ni do Venecije.

Grad je zaista poseban, i to sam pokušao da dočaram na svojim slikama”. Kaže da je njegov stil realizam sa renesansnim uticajima. “Inspiraciju su mi pružili neki klasični slikari, ali i italijanski umetnici iz doba renesanse, kao što je Karavađo”, otkriva Mihajlo.

Među slikama se pored pejzaža mogu zapaziti aktovi i portreti. Impresivan je portret “Devojka sa šeširom”, ali i slika konjanika za čije stvaranje umetnik tvrdi da je bio naročito inspirisan: “Kada sam završio ’Konjanika’, bio sam ushićen. Ta slika u meni je izazvala zaista poseban osećaj”.

U sklopu Mihajlove porodične kuće je i atelje. Slike su svuda, neke su završene, a na nekima tek treba da se radi. “Slika se ne završava odjednom. Potrebni su meseci, pa čak i godine rada da bi ona bila gotova. Proces nastajanja odvija se u određenim fazama, a neke se rade uporedo.

Trenutno čak njih pet čeka da ugleda svetlo dana”, kaže on. Veliki prostrani sto radno je mesto Mihajla Ðuričeka. Svuda na stolu su razne slikarske četkice, olovke, boje… sve što je potrebno za stvaranje čarolije.

“Dok slikam, osećam se ispunjeno, vodim računa o detaljima, da sve bude na svom mestu, da svaka sitnica bude uklopljena u celinu. Volim da slušam klasičnu muziku dok radim, to me  opušta i daje mi potreban mir”, otkriva nam umetnik.

Ovom vrsnom umetniku ne promiču ni detalji vezani za uređenje stana. “Često uočim šta je potrebno promeniti u rasporedu nameštaja. Tada mogu da dam i neki koristan savet da li je prostor dobro uređen ili ne, odnosno da li su neki elementi dobro uklopljeni u celinu.

A kada su slike u pitanju, takođe treba voditi računa o njihovom rasporedu, jer ne ide svaka slika u svaku prostoriju”, kaže naš sagovornik na kraju.

Mihajlo Ðuriček izlagao je na mnogim kolektivnim izložbama u Beogradu, kao i na slikarskim kolonijama.

Tekst: Rada Stanisavljević