Meksički stil: Osvežavajuća osećajnost

Tekst: Žikica Milošević

Smaragdno more, zagasitozelena vegetacija, palme na plažama, jarkoplavo more i tek nešto malo manje plavo nebo, sela okrečena u belo, graciozne hacijende, kamenje crvene boje, pustinje, majanske ruševine. Meksiko zaista jeste eksplozija boja i eksplozija života. Ništa nije logičnije od toga da se ovo obilje života i jarkosti u najvećoj centralnoameričkoj državi itekako osetilo i u dizajnu enterijera, u uređenju kuća. I više od toga: od najskomnijih domova, do superluksuznih vila superbogataša, sve je uređeno tako da slavi život i radost. Ali i smrt, njenu večitu “pratilicu” i sestru, a sve u skladu sa fatalističkom tradicijom prastanovnika Meksika, Asteka, Tolteka i Maja. Kao i sama zemlja, meksički dizajn odiše dobrodošlicom i obiljem zagasitih i jarkih boja; elegantan je i pomalo rustičan u isto vreme.

 

U poslednjih destak godina u našoj zemlji se fenomen tzv. “španskih serija” proširio neverovatnom brzinom, i prodro je u sve sfere naših života. Na televiziji je sve više serija u kojima se govori španskim jezikom, i u kojima sve vrvi od izražajnosti: žene su izražajne, muškarci nimalo ne zaostaju, a ni enterijeri i eksterijeri. Upravo je taj uticaj postao sve vidljiviji na našim ulicama, u našim domovima u poslednjih nekoliko godina, gotovo do tačke u kojoj možemo reći da je latinoamerički stil zavladao Srbijom i okruženjem. Ulična moda je veoma latino, muzika je veoma latino, ponašanje ljudi je sve više latino. A kao neposredna posledica svega ovoga, i arhitektura i dizajn su postali veoma latino.

Nove zgrade se grade u latinoameričkom stilu, pripijene jedna uz drugu, po pravilima organskog urbanizma, bez slobodnostojećih struktura. Jarkih su boja. Unutrašnjost se sve više dizajnira tako da podseća na enterijere iz kulisa latino-serija, sa obiljem; i u bojama i u ukrasima. Našim “južnjačkim dušama” itekako je prijao uticaj vrelog juga, i upili smo ga. Ali ne samo nama! Meksički stil je postao dominantan stil opremanja enterijera i u zemljama koje su tradicionalno smatrane “bastionima” “zdravorazumskog”, protestantskog poimanja stvarnosti, u kome skromnost i nekićenje imaju primarnu ulogu: u SAD i Kanadi. Zašto? Pa, posle nekoliko godina opiranja navali latinoameričkih telenovela (uzgred, ono što mi nazivamo “španskim serijama” uglavnom su serije snimane u Meksiku, a u manjoj meri i u drugim latinoameričkim državama), i Severnoamerikanci su “poklekli” zanosnom šarmu juga, i počeli su da se obraćaju svojim dizajnerima enterijera sa jednom te istom željom: “Opremite mi stan/kuću tako da liči na enterijer moje omiljene serije!”. I počele su da se množe, i kod nas i kod njih, prostorije okrečene u jarke boje, koje izgledaju kao prasak životne radosti. Kao što smo rekli, većina pomenutih telenovela snima se u Meksiku, tako da je meksički stil postao najuticajniji latinoamerički stil koji je u naše domove stigao posredstvom malih čarobnih kutijica koje nam otvaraju “prozor u svet”. Zato ćemo se ponajviše i posvetiti njemu, Meksiku. A ostatak latinoameričke priče ostavićemo za neki drugi put…

 

Meksički stil se oslanja na bogato nasleđe prirodnih lepota, etničkih i religijskih tradicija, kao i na enromno bogatu tradiciju zanatstva i bogatu paletu istorijskih materijala. Uopšte govoreći, Meksiko je izrastao kao nacija u jednom “melting pot”-u u kome su se stapale pretkolumbovske indijanske civilizacije i špansko katoličanstvo. Sada je to čarobna i teško razlučiva smesa, i upravo to i čini Meksiko toliko čarobnom turističkom destinacijom, inspiracijom za kulinarstvo i… naravno, inspiracijom za umetnost i opremanje kuće! Umetnost i religija, i ona prethrišćansta, i ona rimokatolička, inkvizicijska, mediteranska, obe su utkane u svakodnevni život Meksikanaca, u njihove tkanine, u njihove običaje. U Oahaki (Oaxaca), na Dan Mrtvih (El Día de los Muertos), 1. novembra, povorke se kreću ka grobljima i prave večernje “karnevale” obučene u odeću oslikanu skeletima, sa maskama u obliku lobanja. Maske, skeleti u raznim bojama, istovremeno i sablasni i radosni, označavaju suočavanje sa smrću (Asteci su bili veliki fatalisti i na neki način, “pobornici” kulta smrti!) i njeno prevazilaženje. Tu su i voće, cveće, hrana, simboli života koji se obnavlja.

U Gvadalahari (Guadalajara), “Firenci Meksika”, ali i drugde širom zemlje, spektakularni murali prikazuju političke, istorijske i društvene događaje. Svuda diljem Meksika, “las indígenas”, Indijanke, proizvode sjajne artefakte obojene bogatim paletama koje su najsjajniji “eho” prirode i pejzaža, ali i religije praotaca. Meksička klima dozvoljava da se veliki deo svakodnevnog života odvija u otvorenom prostoru, i to i u javnim zgradama, i u privatnim kućama i stanovima. Na trgovima popločanim šarenim pločicama, marijači i ostali ansambli sviraju muziku. Porodica i prijatelji veoma često se okupljaju u kafeima na otvorenom, dok je u pozadini kolonijalna arhitektura. Uvijeni lukovi katedrala otvaraju puteve do bujnih i skrivenih vrtova, sve nalik na špansko i mavarsko nasleđe kolonijalnih gospodara. Dulcerías (poslastičarnice) nude intrigantne slatkiše u kojima se mešaju čokolada i cimet, urme i čili. I u kući i van nje, meksički život zadovoljava i dušu i telo, nudi spoj neobičnih kontrasta koji se savršenu utapaju jedan u drugi. Koji izviru jedan iz drugog.

 

Bujna, čak i svesno pretrpana dekoracija nalazi se bok uz bok sa čvrstom, jednostavnom i jednobojnom strukturom osnove: eto, ovo je recept koga se meksički stil doslovno drži, u svakoj prilici. Šarena dekoracija u mavarskom stilu ukrasiće vaš stočić od prostih drvenih letvica. Masivni drveni ormar nalaziće se odmah pored šarenog, ručno rađenog indijanskog ćilima koji na sebi ima geometrijske motive. Dekorativne mogućnosti kontradikcija koje vam pruža meksički stil su doslovno bezbrojne. Možete “pomešati” u divnoj “smislenoj kakofoniji” sve elemente regionalne narodne umetnosti, poput rezbarija u masivnom drvetu, figurica od gline i terakote, pletenih korpi od pruća, svećnjaka, keramičkih maski iz nekih drugih, astečkih vremena, jastučića, ćilima, poslužavnika, mudehar-pločica iz mavarske Andaluzije… Mogućnosti su sada zaista neograničene. A kada kažemo neograničene, to i mislimo!

 

Zidovi su obično ili beli ili obojeni jarkim bojama, što se sve češće može videti i u našim domovima, ali i u našim televizijskim serijama, što je jasan pokazatelj da je “bezbojnost” koju smo nasledili od naših roditelja u laganoj defanzivi i da je latino-poimanje sveta itekako “pustilo korena” i ovde. U meksičkoj paleti dominantne su crvena, i to tzv. meksička crvena, zatim nezaobilazna boja terakote, karipska zelena, okeanska plava, bež, “spaljena” narandžasta, kao i rezeda. Ušavši u meksičku kuću, možete osetiti kao da je “plava boja zidova nastala tako što se nebo slilo na zidove sobe, možete naslutiti kako je vrelo sunce “izljubilo” drvene delove vrata i prozora i dalo im zlatni sjaj i prelive.

Možete koračati po tepisima zelenim poput kivija, sedeti u ružičastim foteljama, gledati u tirkiz zida preko puta, i u maske koje na sebi imaju boju terakote i sve moguće boje duge; dok za sve to vreme na stolu cvetovi u vazi kao da odašilju munje narandžaste svetslosti”. Poslužio sam se jednim prelepim opisom, koji ne može da ostavi nikog ravnodušnim. Kažu da u Meksiku ponekad treba da posegnete sa sunčanim naočarima da biste se “izborili” sa tolikom eksplozijom boja. Meksiko nije upoznat sa crno-belo-sivom estetikom, a iako jeste, to na ovu zemlju nije ostvarilo gotovo nikakav utisak.

 

Posebno je zanimljiv način na koji Meksikanci farbaju zidove svojih kuća, i efekat svesnog spiranja boja. Ovaj dekorativni efekat ostavlja utisak “plivajuće boje”, i može biti “mek i voden”, ili pak, “jak i upečatljiv”. Ono što je najupečatljivije je da gustina boje varira širom površine, i stvara iluziju vodene površine, vetra, večernjeg neba… Ako vam se čini kao “svesna aljkavost”, u pravu ste! Ali je čarobno. Suptilna završna obrada, sa malo teksture, predstavlja idealan efekat da se stvori atmosfera u prostoriji, izvesna ambijentalnost koja će vas preneti u jedan topliji svet. Kada se na zid nanose tonovi zemlje, tehnika spiranja boje stvara pomalo “patiniran” izgled, te se preporučuje za one zidove koji nemaju idealno ravnu provršinu.

 

Nameštaj je obično ili od masivnog drveta, od borovine, ili od pruća. Veoma često se nameštaj pravi, poput parketa, od mnoštva “letvica” spojenih na maštovite načine da bi načinili stolicu za ljuljanje, ili dvosed za verandu. Bojenje drveta je uobičajeno, kao i intarzije od višebojnog drveta. Metalne šarke su namerno velike, a stolovi vrlo često imaju nožice u obliku slova A, dok se ormari prave sa isto tako dominantnim i masivnim metalnim drškama i šarkama. Ručno rađeni ćilimi i jastuci su sjajni ukrasi i za pod i za krevet i za zid; dok bi isto tako ručno rađene deke (ćebad) mogle da vam posluže za pokrivanje tokom spavanja, kao i za prekrivače fotelja i kreveta. Ne zaboravite na zagastost boja i šarenilo! Ako baš želite da načinite atmosferu formalnom, koristite brokat.

 

Podovi se redovno dekorišu pločicama ili kamenom koji je ornamentiran na meksički “nacionalni” način. U našim uslovima, naravno, to može biti i drveni pod ili parket koji bi mogao imati slične motive. Tepisi i ćilimi tkani na tradicionalan meksički način, sa geometrijskim šarama, ili jednostavno štrafatama, poput ponča nekog uspavanog Merksikanca iz filmova o Divljem Zapadu, može biti idealno rešenje. Naravno, uvek su boje – jarke. Što se tiče osvetljenja, ono može biti raznorazno, imaginativno. Kovano gvožđe, lampe od drveta, svećnjaci, obojeno staklo. Keramika, naravno. Ona je ionako zaštitni znak cele meksičke kulture, pa se može efektno upotrebiti i u osvetljenju. Za velike sobe koristite viseće lustere koji su masivni, i imaju patiniran izgled “nosača sveća”. Što se tiče akcenata, meksički stil koristi raznorazne detalje da bi šarmantno akcentovao okolinu. Keramičke figurice (posebno su interesantni orkestri mrtvaca koji sviraju obučeni u narodnu nošnju, sa sve sombrerima; opet astečka fascinacija konačnošću postojanja), maske, sveće, vaze, saksije od terakote. Možete koristiti i u “originalnoj boji”, ili ručno obojene. Tu su i ručno rađene staklene vaze i ostali predmeti (naravno, misli se na duvano staklo) često su nepravilnog oblika i raznih, opet upečatljivih boja… Tu su i nezaobilazni murali, zidne slike u kojima možete koristiti direktno nanošenje omiljenih muralističkih tema na zid, ili nabaviti neku reprodukciju Dijega Rivere ili nekog sličnog “velemajstora” monumentalnih istorijskih slika sa fasada i zidova palata… Samo nebo je vaša granica. I kraj vaše imaginacije.

I na kraju, šta je meksički stil? Pitanje nije ništa manje komplikovano od pitanja: šta je Meksiko? Indijanske i mavarske šare, barok, neoklasicizam, sve zajedno, još ako je ikako moguće, na jednom mesto, u jednoj kući, na jednoj zgradi. Sve je dopušteno. Sve? Ne. Meksički stil nije kreativni haos, nije kič. Kao što je Oktavio Paz, meksički nobelovac i pesnik jednom napisao: “meksički stil nije jedna dosledna ideja, jedna misao, jedan stil. To je nešto mnogo dublje i teže objašnjivo: sensibilitet, osećajnost.” Osvežavajuća osećajnost, dodao bih samo za kraj.