Instinkt fuzije

Jeftini i prerađeni materijali korišćeni su za izradu skulptura inspirisanih prirodom i bogatom narodnom kulturom Brazila: ovo su samo neke od kreacija braće Campana sa izložbe u Milanu. Brazil je slučajno otkriven, Portugalci su tražili Indiju a nasukali se na brazilsku obalu. Isto se dogodilo meni i Fernandu kad je reč o dizajnu – objašnjava Humberto Campana, koji je arhitekta i ima 57 godina. Tako smo počeli – sve je bilo neočekivano, slučajno i paradoksalno.

Humberto je završio arhitekturu, ali počinje da radi kao pomoćnik bratu Fernandu (danas ima 49 godina), koji je inače završio pravni faklutet, s druge strane, maštoviti pravnik radio je sve sem svoje profesije: između ostalog, ukrašavao je ogledala školjkama nađenim na plaži.

Arhitekta mu je u međuvremenu pomagao da napravi mali atelje u San Paolu. „Izmirivao sam račune i sređivao papirologiju“, objašnjava Humberto. „Uvek smo se dopunjavali, radili i prepirali se, ali kao dva prijatelja i saradnika, a ta naša prepirka uvek je bila konstruktivna“.

Izložba u Milanu koja sadrži 160 eksponata i koja je održana tokom januara prosle godine (izložbu Antitela je organizovao Vitra Design Museum, koji izdaje i katalog ) potvrđuje njihovu priču. Putovanje počinje 1989. godine. Prvi eksponati, manje poznati, imaju tanke linije, racionalističke. „Naučili smo poeziju skulptura od jednog italijanskog arhitekte brazilskog porekla, Linea Bo Bardija, a zatim od Oscara Niemeyera. Potom smo posmatrali kako to rade dizajneri Sottsass i Branzi“. Sofisticiran izgled ogleda se u detaljima i kompleksnoj viziji posla. Međutim, kasnije su promenili pravac, i to su uradili pomalo drsko. „Mi ne učimo, već koristimo oči i stomak.

Favela? To je prava škola dizajna.“ Tako se rađa vesela i kontaminirana eksplozija njihovih skulptura, spoj neobarokne inspiracije sa lokalnom kulturom i spontanom kreativnošću koja nastaje na ulici. „Sve je to zato što ne možete da budete minimalisti u jednoj maksimalističkoj zemlji kao što je Brazil“, objašnjava Humberto. Njihovi komadi će uvek biti aktuelni. „U početku nismo imali novca da pravimo stvari od novih materijala. Počeli smo da ih tražimo u svojoj okolini, menjali smo polovno krzno za korišćene materijale, davali smo jednu stvar za drugu“.

Međutim, njihova internacionalna karijera počinje u Italiji 1997., kada ih kompanija Edra poziva da kreiraju stolicu napravljenu od jedne jedine crvene žice dugačke 500 metara. „Mislili smo da se šale… i tako je nastala stolica Vermelha. Najmarginalniji i najekscentričniji od svih naših proizvoda postao je bestseler. U prodavnici je od 1998, danas je u kolekciji kod Mome, Pompidou i Vitre. Tom prilikom stvorili smo sebi novi put, a to je industrijska proizvodnja.

Izrada dizajniranih komada velike poetske snage i njihova distrbucija bile su najveća avantura. I tako smo u Italiji 1998. godine shvatili šta je to zaista dizajn“, objašnjava Fernando. „Da nisam sreo Edra ili Alessija, sigurno bih bio osuđen da se bavim advokaturom.“ Ali to se nije desilo. „Jer desejo (želja) i desenho (dizajn) reči su koje tako liče“, objašnjava Humberto.