Neuništiva, ali i lepa

Kao relativno nov materijal plastika je, u dizajnu enterijera, počela masovno da se upotrebljava pedesetih godina prošlog veka. Zbog relativno niske cene i dobrih karakteristika veoma brzo je pronašla svoje mesto u mnogim domovima… 

Termin “plastika” zapravo se odnosi na veliku paletu sintetičkih i polusintetičkih proizvoda, koji se mogu oblikovati u najrazličitije oblike, ili, pak, u filmove ili vlakna. Ovaj materijal ime duguje svojoj glavnoj osobini: plastičnosti.

Kompaktnost i mala masa bile su presudne da se plastici “otvore vrata” za njenu široku upotrebu u gotovo svim sferama ljudskog delovanja. Najvažnije karakteristike plastičnih materijala jesu niska cena, to što je lagana, otporna na vodu, koroziju i veliki broj hemijskih supstanci.

Poseduje dobre izolacione osobine, kako za struju, tako i za toplotu. Loša osobina plastike je ta što sadrži mnogo štetnih materija, i što nije bio-rastvorljiva (da bi se jedna plastična vrećica rastvorila sama od sebe, potrebno je da u zemlji provede čitavih milion godina!).

No, i pored toga, plastika se primenjuje sve više, a koristi se i kao deo enterijera i eksterijera, ponajviše u dizajniranju lampi, vrata, prozora i ostalih “sitnijih” kućnih elemenata. I zaista, bogatstvo oblika i boja, kao i postojanost, pojedinim predmetima u domaćinstvu obezbeđuju sigurnu budućnost…

Kako je plastika postala deo našeg okruženja?

Kao relativno nov materijal, plastika se u masovnoj upotrebi, kada je reč o dizajnu, pojavila četrdesetih godina prošlog veka najavljujući jedan novi, industrijalizovani svet…

Tada se pojavio plastični bakelit, materijal od koga je načinjeno mnogo stvari za domaćinstvo, među kojima vredi izdvojiti i tada posebno popularne radio–prijemnike. Jednostavne i geometrijske linije art-dekoa bile su idealan “poligon” za “bum” industrijalizovanih, “ukalupljenih” elemenata koji su mogli da se naprave i od plastičnih masa, a njihova niska cena još je više pospešila njihovu prodaju.

Pojavili su se proizvodi u oblicima i bojama do tada neviđenima i nezamislivima! Bakelit, patentiran 1909. godine, postao je osnova za pravljenje kuhinjskih pomagala, escajga, radio–aparata, pa čak i nakita. Nažalost, ovaj veoma fleksibilan i lep materijal nije mogao da bude recikliran, a na njemu su ostajale ogrebotine, predmeti izrađeni od njega na površini su dobijali izvesnu patinu tokom vremena, a i imao je čudan kiselkast miris kada dođe u dodir sa toplom vodom…

1937. godine DuPont je stvorio drugi popularan plastični materijal, lucit. Bio je to jeftin materijal i lako se obrađivao, a pružao je niz mogućnosti za dizajnere: providan, neprovidan, poluprovidan, u bilo kojoj zadatoj boji. Lucit se koristi i danas. Celuloid je bio prvi plastični materijal koji se koristio u izradi nakita, i najstarija je plastika od svih pomenutih – “rođena” je još 1850. u Engleskoj.

Novi “bum” plastike kao materijala nastao je u periodu posle Drugog svetskog rata, kada je, tokom 50-ih i 60-ih godina, trebalo obnoviti mnoge kuće i fabrike, i to za što manje novca. Što više stanova, za što manje ulaganja, bio je koncept i tadašnje SFRJ, te je plastiku bilo moguće sresti u svakom domu. Plastika, kao nedugovečan i jeftin materijal, bila je, logično, veoma omiljena među potrošačima.

Nameštaj na ras klapanje, delovi kuhinja, sve je bilo pastelno i plastično… Jake boje su dominirale, sve do 80-ih, kada je započela era novog romantizma i retro-stila, sa svojom težnjom ka “starim vrednostima”, i ona je presekla put trijumfa plastici u dizajnu enterijera i vratila je u one okvire u kojima se i sada nalazi: plastika je danas samo pomoćni materijal u opremanju doma…

Plastika svuda oko nas

Čitavi komadi nameštaja, poput stolova ili stolica, mogu jednostavno da se načine od plastike, ali definitivno, plastični nameštaj se neće baš uklopiti u vašoj kući ako niste skloni pomalo “jeftinom” stilu.

Plastičnim elementima poput ovih mesto je pre svega u dvorištima, u okviru baštenskih garnitura. Ako se malo zamislite, videćete da se i većina kafea i restorana u poslednje vreme “odriče” plastičnih stolova i stolica i da se sve češće vraća drvetu i metalu.  No, u mnogim područjima plastika se “izuzetno dobro drži”, a u nekima čak polako preuzima primat nad nekada neprikosnovenim “konkurentskim” materijalima. Garnišne za zavese su, recimo, jedno od tih područja.

Naravno, sve kroz šta protiče električna struja mora biti ili od gume ili od plastike: prekidači i šalteri, utikači i kablovi… Sve će to biti plastično ili plastificirano spolja. Roletne, takođe, iako kod njih dodira sa strujom nema – ali ima dodira sa vodom! Jasno, gde su roletne, tu su i vrata, a gde su vrata, tu su i prozori.

E, upravo je ovo mesto gde se plastične mase “probijaju” i “zauzimaju mesto” onim starim materijalima, kao što je na primer drvo. Naime, većina novoizgrađenih zgrada i kuća, umesto drvenih vrata i prozora, ima ugrađenu stolariju od PVC materijala. Lako se čisti, ne uvija se i ne deformiše se s godinama, pa će se podjednako lako zatvarati i otvarati i posle niza godina upotrebe.

Iz ove perspektive, s početka 2007. godine, čini se da je PVC – stolarija “došla ovde sa namerom da ostane”. Videćemo! A ono što sada imamo prilike da vidimo jeste i povećana upotreba plastičnih masa u oblaganju kuhinjskih delova: savremene kuhinje možete “sresti” u najrazličitijim dezenima i nijansama, od crne, preko svih mogućih jarkih i pastelnih boja, pa sve do bele.

Kuhinje se i dalje prave od drveta i iverice. Jedino što se promenilo je “šminka” ili “odelo” koje proizvodi od drveta i iverice “navlače” na sebe. Na sličan način prave se i laminatni podovi: neki su potpuno od drveta, neki su od kompozitnih materijala, a neki su jednostavno – plastični, ili barem presvučeni plastikom.

Ako se odlučite za laminatne podove, i želite da “zaobiđete” parket i “staromodne” brodske podove ili kamen, pažljivo proučite kakav je sastav laminata koji će pokrivati vaš pod i na kojem će se vaši najmlađi igrati. Nemojte zaboraviti ni “ono drugo po čemu gazimo” – itisone, ali ni ono što nam prekriva zidove – tapete.

Naravno, ako ih imate u stanu, i niste ljubitelj tepiha i krečenja. Itisoni su uglavnom rađeni od sintetičkih materijala, a među njima veoma često se nađu i plastični materijali. Što više vaš itison ima u sebi platičnih vlakana, to će biti grublji i krući na dodir. Što se, pak, tapeta tiče, obično ih možemo podeliti na papirne, poluplastične i plastične.

Poluplastične, a posebno plastične, tapete su sjajne za održavanje, i mogu se čistiti i veoma vlažnim krpama nakvašenim raznoraznim deterdžentima, bez opasnosti da ćete im “sprati” šare i teksturu i da ćete ih upropastiti pokušavajući da im povratite pređašnji sjaj i eliminišete tragove dima ili mrlja od komaraca i drugih insekata. Jedina mana plastičnih tapeta jeste ta što zid gotovo nikako ne može da “diše” ispod njih…

Dakle, samo napred! Plastični elementi u vašem okruženju sigurno će se menjati s godinama, kao što je slučaj sa svakom modom. Ovo posebno važi za “nove” materijale, a plastika je definitivno jedan od “najmlađih u porodici”. Možda će za dvadesetak godina sve biti drugačije, kao i “sastav” mnogih delova vašeg doma. Videćemo to i sami…

Tekst: Žikica Milošević