Zaboravljena toplina bakine kuhinje

Da stvari koje nas okružuju mogu da budu nešto više od funkcionalnih predmeta, dokazuje nam Sanja Bjelanović-Janković svojim unikatnim komadima nameštaja.

Dovoljno je da posetilac pređe prag izložbenog prostora Sanje Bjelanović-Janković, da bi osetio magiju umetnosti i stekao utisak da je zakoračio u neki drugi prostor i vreme.

Atmosfera stare dorćolske kuće u Gospodar Jovanovoj 8 samo pojačava ovaj utisak, a izloženi eksponati – kredenci, ormani, kuhinje i dečje sobe – kao da vraćaju vreme unazad odišući nestvarnom finoćom, nevinošću, skladnim bojama i bajkovitim motivima.

”Po profesiji sam arhitekta, a oslikavanjem i dizajnom nameštaja počela sam da se bavim slučajno”, priseća se Sanja. ”Bilo je to pre desetak godina, kada sam, videvši loš i nemaštovit nameštaj u galerijama i salonima, odlučila da oslikam ormare i krevete u sobi svoje dece.”

Podstaknuta pozitivnim reakcijama ukućana i prijatelja, odlučila je da razvije svoj talenat, ali se odmah suočila i sa mnogim teškoćama. ”Iako oslikavanje nameštaja ima dugu tradiciju u Evropi, pogotovo u Skandinaviji, Rusiji i Francuskoj, kod nas ova grana umetnosti nije dovoljno istražena, pa sam bila prinuđena da sama učim i ovladavam metodama rada.”

Sanju teškoće nisu pokolebale, kreativnosti joj nije falilo i već 2001. godine prvi put  izložila je svoje radove. Reakcije javnosti bile su podeljene, od oduševljene manjine koja je opčinjeno stajala pred oslikanim komadima nameštaja, do uzdržane većine koja, kako kaže Sanja, izgleda nije najbolje shvatila o čemu se tu radi.

”Mnogi su moj dizajn povezali sa seoskim ambijentom, ili etno stilom, što nije tačno”, kaže ona, ”a primetila sam i da su ljudi bili potpuno nenaviknuti na nekonvencionalnost i odstupanje od uobičajenog, da je čak i pojedincima, za koje sam bila sigurna da su im se svideli, nedostajalo hrabrosti da neke od mojih radova unesu u dom”.

Ovo shvatanje vremenom se promenilo i Sanja tvrdi da je sve više mladih ljudi koji imaju ukusa i žele svoj životni prostor da oplemene nekom od njenih kreacija, tako da, iako i dalje oslikava i stari nameštaj, Sanja danas najčešće izrađuje unikatne komade po porudžbini.

”Kada radim, uvek detaljno prostudiram i naručioca i prostor koji treba da ispunim”, otkriva nam ova talentovana žena. ”Od mene, kao dizajnera, očekuje se da protumačim šta će se kupcu svideti, da to izradim i da se na kraju sve savršeno uklopi u prostor. Nimalo lak zadatak, ali moram da se pohvalim da sam dobra i kao psiholog, jer sam do sada uvek pogađala želje kupaca i imala potpunu slobodu u radu”.

Kada je reč o starom nameštaju, Sanja najviše voli da radi na starinama poreklom iz Vojvodine, sa kojima, kako kaže, može najbolje da se poigra. ”Uzimam samo one predmete koji formom dozvoljavaju da ih ’pokvarim’, što znači da stilske komade ne radim.

Najveće zadovoljstvo pričinjava mi kada posle oslikavanja starog nameštaja vidim u njemu novi život i promenu, a posebno mi je zanimljivo da kombinujem zastarelu formu sa modernim materijalima da bih na kraju dobila nešto potpuno drugačije od onoga od čega sam krenula”, otkriva nam ona.

Od materijala Sanja koristi samo prirodne i insistira na ručnoj izradi, da bi nameštaj izgledao izgledao što originalnije. ”Prilikom dizajniranja trudim se da konačan proizvod deluje ’autentično staro’, rustično i da sadrži jedinstvenu atmosferu prošlosti”, tvrdi Sanja, ”zbog toga, drvo i ukrase obrađuju ručno zanatlije, dok ja oslikavam isključivo ekološkim bojama”.

Sanja insistira na tome da njeni radovi nisu samo još jedna stvar za kuću. ”Nameštaj, po svojoj definiciji, ima određenu funkciju u ljudskom životu, ali cilj mog rada upravo je da učinim da on dobije još nešto osim osnovne funkcije”, objašnjava ona.

”Komad lepog nameštaja treba da unese određenu atmosferu u životni prostor, bez toga on je samo lepo upakovano parče drveta, metala, plastike ili stakla, što nikako ne bi trebalo da bude zadovoljavajuće”. Uobičajeno praćenje trendova i trenutne mode u unutrašnjoj dekoraciji ova dizajnerka doživljava kao dokaz odsustva ideje i ličnog stava.

”Iznenadim se svaki put kad vidim koliko su stanovi ljudi, koji su platili nekog skupog i modernog dizajnera, hladni i bezlični. Vladajući diktat zapadnih uzora, taj izvikani ’savremeno opremljeni stan’,  sa svojim glatkim, preciznim linijama i ’svemirskim’ kuhinjama i kupatilima, mene podeća na hotelsku sobu – bezličan, hladan prostor koji koriste mnogi, ali u kojem se niko ne oseća kao kod kuće”, a tvrdi da nema ničeg lošeg u kombinovanju, igranju stilovima i predmetima.

Od svih prostorija, Sanja najveću pažnju posvećuje kuhinji. ”Za mene je kuhinja najvažnije mesto u kući. Istorijski gledano, to je nekada bio prostor u kojem se nalazilo ognjište, samim tim i centar porodičnog života, gde se kuvalo, jelo, pričalo, dok se danas, nažalost, kuhinja pretvorila u skupu repliku ekspres restorana koja se uglavnom koristi za spremanje čaja ili kafe”, tvrdi ona.

”Imam tu sreću da se dobro sećam one stare, romantične, bakine kuhinje iz detinstva, prijatnog, toplog mesta gde su mirisi hrane lebdeli u vazduhu, izmešani sa smehom i razgovorom ukućana – upravo mi je ta slika u glavi kada dizajniram.” Pored kuhinje, Sanja ističe i značaj dečje sobe.

”Roditelji često ne shvataju koliko je prostor u kojem njihovi mališani odrastaju važan za dečje pravilno odrastanje, za izgrađivanje njihove ličnosti, a usuđujem se kazati – i za samo vaspitanje.

Dečja soba zbog toga mora da bude udobna, ali i dovoljno maštovita da svojim izgledom motiviše dete na razmišljanje i da razvija njegovu imaginaciju”. Umetnica na kraju daje i praktičan savet svima koji žele nešto da promene u svom okruženju, ali ne znaju šta i kako.

”Jednostavno, ljudi treba samo da zažmure, da u mislima liše životni prostor svih nepotrebnih stvari i da u njemu zadrže samo ono što se njima sviđa, što ih inspiriše, što vole, pa makar pri tom mešali stilove i spajali i nespojivo. A onda, kada otvore oči, treba samo tu sliku da iz glave prenesu u stvarnost…”

Priredio: Marko Opačić