Divna igra stakla i svetla

Novosadska umetnica Violeta Labat voli da eksperimentiše formom i tehnikama, bez ikakvih ograničenja. Ljubav prema slikarstvu i vajarstvu objedinila je u vitražu, tehnici kojom se uspešno bavi duže od dve decenije.

Vitraž kao zanat i umetnost postoji više od hiljadu godina. Kombinovanjem raznobojnih komadića stakla u olovnom ramu nastaju zanimljive slike, strukture i likovi. Podsredstvom ove čudesne tehnike novosadska umetnica Violeta Labat pretvara staklo u čarobni filter preko kojeg se materijalizuje svetlo.

Nakon završene Akademije umetnosti u Novom Sadu 1979. godine, dvomesečnog usavršavanja u Cité Internationale des Arts u Parizu i prve samostalne izložbe 1982. godine, odlučila je da veliku ljubav prema vajarstvu i slikarstvu objedini u vitražu, tehnici kojom radi i danas.

Vitraž je, zapravo, odraz njenog temperamenta, ali i osećaja za prostor: “Prilagođavanje ambijentu i funkciji najvažniji je i najodgovorniji deo procesa stvaranja. Ukoliko se to ne ispoštuje, početna ideja, kakva god bila, gubi na vrednosti.“
Violeta voli da eksperimentiše formom i tehnikama poigravajući se različitim materijalima, bez ograničenja.

Kaže da je najviše inspiriše svet koji je okružuje, pa odatle potiče i težnja da na zaista potreban način u delima prikaže kolorit i detalje iz prirode.

Najlepše u ovom poslu jeste to što finalni proizvod svaki put izgleda drugačije jer se njegov dizajn prilagođava stilu u kojem je prostor uređen.

Vitraži mogu da krase i klasične i moderne enterijere. U zavisnosti od stakla koje se koristi za njihovu izradu mogu da budu u velikoj meri transparentni i “lagani“ ili da obezbeđuju potpunu privatnost.

Velike promene u način izrade “slike u svetlu“ uneo je Louis Comfort Tiffany (1848-1933). Njegova tehnika – bojeno staklo se seče veoma precizno, obmotava bakrom i lemljenjem spaja u celinu – omogućila je prikazivanje najsitnijih detalja i oblika, te sklapanje delova stakla u tri dimenzije.

U toj tehnici Violeta izrađuje ogledala, ukrasne i upotrebne predmete najrazličitijih oblika i dimenzija, kao i čuvene Tiffany lampe. Međutim, prednost ipak daje klasičnoj tehnici izrade vitraža. Staklo se uklapa u olovne profile koji se za nju izrađuju po narudžbi.

Na ovaj način oplemenjuje i nameštaj. Sve vrste vitrina i ormara mogu da se nadopune transparentnim, polutransparentnim ili potpuno neprovidnim vitražima. Ploče stolova, napravljene u ovoj ili tehnici staklenog mozaika, predstavljaju neponovljivo i vredno umetničko delo.

Danas u dizajnu enterijera važno mesto zauzimaju i kuhinjski elementi od kojih ova umetnica pravi unikatne, ali istovremeno i praktične, komade, a od kuhinje potpuno drugačiji i mnogo lepši prostor.

Njena najveća želja jeste da svoje znanje i veštinu pokaže u ukrašavanju sakralnih objekata. “U svim gradovima koje sam posećivala, obilazila sam crkve i divila se vitražima koji u tom ambijentu posebno deluju na mene.

Tako bih i ja htela da svojim radom delujem na druge ljude. Takvi prostori ne mogu da se uređuju proizvoljno, po ličnom nahođenju, tu postoje određena pravila i biblijska tematika koja mora da se ispoštuje.“

Najponosnija je na svoja dela velikog formata, kao što je pregradni zid u dvorištu jedne kuće u starom jezgru Novog Sada. Njen vlasnik, opčinjen delom Antonija Gaudija, zatražio je od Violete da napravi vitraž koji će pratiti stil velikog arhitekte. Violeta je uspela u tome i prezadovoljna je tim radom.

“Bogat je različitim kompozicijama koje su dobro uklopljene. Motivi se ponavljaju, ali su sklopljeni u različitim kontekstima. U tome je njegova lepota. Možete da ga istražujete i stalno da otkrivate neke nove slike i kombinacije.“

Njen omiljeni rad je prostorna spirala koja se nalazi u tržnom centru “Apolo“ u Novom Sadu, izrađena u plavom staklu u čijoj osnovi je trougao: “U pitanju su geometrija i apstrakcija, igra linijama i oblicima, bez mnogo objašnjavanja. Ja ne šaljem poruke kroz umetnost i smatram da svako delo posmatrač mora da doživi na svoj način.“

Pažnju javnosti skrenula je učešćem na izložbi Žene izvan granica 1997. godine, na kojoj se predstavila delom Stakleni vodopad. “Kao početnu ideju dobili smo kutiju na kojoj je prema ličnim afinitetima trebalo intervenisati. Ja sam ubacila staklo i time sugerisala izlivanje vode.

Svi smo navikli da ovaj materijal posmatramo frontalno, a ja sam se ‘poigrala’ njegovim bočnim presekom. Prelomljeno na taj način zaista izgleda kao voda.“

Violeta, kako tvrdi, ne bi mogla da izdvoji svoj omiljeni vitraž jer smatra da se nijedan njen rad ne može posmatrati nezavisno od prostora u kojem se nalazi. “Mnogo je važnije kakvu atmosferu stvara ta čarobna igra stakla i svetla“, rekla nam je na kraju umetnica.

Tekst: Nataša Veletić
Foto: Mladen Sekulić